Velike su šanse da niste ni primetili da je BIOS otišao u zasluženu penziju i da ga je nasledio (U)EFI koji smo pominjali u SK 9/2012. Tada smo izrazili strah od moguće zloupotrebe pojedinih opcija novog sistema, ali sa ove distance možemo reći da je tranzicija prošla bez većih problema i da korisnici slobodnog softvera ne samo da nemaju razloga za strah, već verovatno i nisu svesni da koriste UEFI koji je postao standard na novim računarima. Za instalaciju i upotrebu Linuksa ili nekog drugog open source sistema, sa aspekta običnog korisnika, potpuno je nebitno da li koristi BIOS ili (U)EFI.
Ali, većina korisnika slobodnog softvera ne može baš da se strpa u grupu „običnih korisnika”, zar ne? Na primer, dobar deo njih, uključujući i autora, ima odbojnost prema reinstalaciji sistema. Ne zato što je Linuks savršen OS na kome se problemi nikada ne javljaju ili zato što je instalacija teška i mučna, već zato što su slobodni sistemi dovoljno fleksibilni da najveći broj problema može da se reši bez tako ekstremnih poteza. Toliko fleksibilni, da trpe i migraciju na računare sa drugačijim komponentama. Nekoliko puta. Problem nastaje kada smene tehnologija, kao što je ona sa početka teksta, dodatno zakomplikuju proces migracije. U konkretnom slučaju, autor teksta je imao situaciju u kojoj SSD particionisan po GPT šemi (sa sistemom koji je već kloniran sa HDD), prebacuje u nov računar koji ima (U)EFI. Naravno, od butovanja nema ništa, ali uz malo istraživanja reinstalacija sistema je još jednom izbegnuta.
