Васко Попа, један од најпознатијих песника на српском језику, рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године. Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих наших песника, а и сам је преводио са француског језика. Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.
За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење: Кора (1953), Непочин-поље (1956), Споредно небо (1968), Усправна земља (1972), Вучја со (1975), Кућа насред друма (1975), Живо месо (1975) и Рез (1981). После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама „Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под заједничким насловом „Луди Лала“. Вучја со је сачињена од седам циклуса о хромом вуку, старом прехришћанском српском племенском богу, чија успомена наставља да живи у причама, култовима, легендама и ритуалима. Ове песме су омаж тој двосмисленој фигури добра и зла, живота и смрти, изумирања и опстанка, том предачком духу његовог народа.
Вучја земља Не видим оче земљу нашу сунчану Вук је урликом својим црним До неба обавија Из корена је самог Чини ми се кида Заједно са њеним златним срцем И својим помодрелим срцем Предосећа прерану смрт Своју или њену Или смрт троглавога сунца над њом Страхује ли за себе оче Или за њу сунчану Видим сине земљу нашу заспалу Вук јој лиже образе Огњеним је озарује језиком И она се у сну смеши Као да гори на ломачи Сивом је заклања сенком И она у сну стари Као да тоне под пепелом Припрема ли се сине Да је прогута заспалу Или је само проверава Је ли жива или мртва Не видим оче земљу нашу лепотицу Вук на њој клечи Једном шапом је милује Или полако дави Другом до крви пара Ниско небо над собом Длака на леђима има сјај Траве од љубави Или траве од омразе Као на дан његовог рођења Слади ли вук унапред оче Пут њену горку Или се само моли њеној лепоти Видим сине земљу нашу распету Између четири оцила На којима вук зубе оштри Вук се над њом нагиње И огледа љутито У зеленим њеним очима Искре са оцила Стварају му златокруг са златокругом Око лепе главе Четири ће оцила знати сине Оштри ли вук зубе за њу распету Или за оне који су је распели | Поклоњење хромоме вуку Прими моје сиротињске дарове Хроми вуче Носим ти на плећима гвоздену овцу И гутљај медовине у устима Да чељусти забављаш И мало живе воде на длану Да се у чудима вежбаш И венац перуника Исплетен по мери твоје главе Да не заборавиш ко си И узорак најновијих вучјих гвожђа Да их добро проучиш Прими моје дарове и не растурај их божанским репом Хроми вуче Врати се у своју јазбину Хроми вуче И тамо спавај Док ти се длака не промени И док ти не никну нови гвоздени зуби Спавај док се кости мојих предака Не расцветају и разгранају И пробију земљину кору Спавај док ти се јазбина не затресе И на тебе сруши Спавај док се твоје племе С оне стране неба завијањем Не пробуди Врати се у своју јазбину Походићу те и дворити у сну Хроми вуче Вучја со Док не заледи лавеж И зарђaју псовке и цркну бакље Свеопште хајке И док се сви не скљокају Празних руку у себе И прегризу језик од муке И силници псоглавци с ножем за уво И хајкачи са полним удом на рамену И ловачки змајеви вукождери Четвороношке пузим пред тобом И урлам у твоју славу Као у велика Зелена твоја времена И молим те стари мој хроми боже Врати се у своју јазбину |
Међу животињама које фигурирају у народној религији Срба најзначајније место припада вуку. То је разумљиво, јер је био распрострањен у нашим крајевима и представљао сталну опасност за људе и стоку. О симболици вука, Драгош Калајић је записао: “Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота. Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса. Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе. Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују.”
