Стари рукописи и штампарство у Србији

У средњем веку писало на или на свицима – уроланим тракама пергамента (прерађене коже) – или папира или су, пак, комади истих ових материјала резани и слагани у кодексе – књиге које су исписиване руком. Писање једне књиге је трајало месецима, па и годинама, а одвијало се под светлошћу свећа, углавном у манастирима. Писари су били прави уметници пошто је сваки такав текст био украшаван и минијатурама – сликама. На тај начин су настали неки од старословенских рукописа, ћирилских и глагољских, који су и до данас сачувани. Оригинални рукописи из времена Солунске браће и њихових ученика нису сачувани. Најстарији споменици представљају преписе ових текстова и потичу из XI и XII века. Углавном су то делови из јеванђеља, псалтира, као и збирке различитих молитава. Најзначајнији ћирилични споменик српске писмености потиче с краја XII века. То је Мирослављево јеванђеље, написано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Крај рукописа написао је Григорије Дијак, а он је и украсио рукопис.

Небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени, па се тако Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир птампан у Венецији 1638. године, друга едиција, такође у Британској библиотеци. Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године. 

Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XИ века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу. Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом ИX Х 8 – Ш 10. За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину.

Данас се може поуздано рећи да је са Четворојеванђељем насталим у манастиру Рујан, започела штампарска ера у Србији. Због тога о манастиру, о штампарији у њему и о јединој књизи штампаној тамо, поуздано сведочанство је у колофону Четворојеванђеља, а написао га је рујански монах Теодосије. Текст тог колофона написао је у традицији византијско-српске рукописне књиге, под воштаницом на 250 дрвених плоча месецима је резбарио слова и штампао Рујанско Четворојеванђеље. У савременом преводу у колофону Теодосије је написао: “По вољи Оца, на заповест Сина и наклоности Светог Духа, и помоћи Бога кога славимо у Тројици, и Пречисте Владичице Мајке Његове и Наше, Богородице, написана је ова божанска књига године 7045 (1536-37) у манастиру који се зове Рујански, под окриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаса (Биоска) на селу које се зове Врутци, при Храму Светог и Славног великомученика и Победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богами грехом и Христу слуга, монах Теодосије. Но о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, зарад Бога и своје душе, јер ово није посао Дух Свети, ни анђео, већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава сведржитељу Богу, Амин.”

Како је и зашто настала прва штампарија у манастиру Рујно, колико је још поред монаха Теодосија било дрворезаца, односно ксилографа, штампара са дрвеним плочама и дрвеним словима, не зна се, али се зна да је Рујанска штампарија била прва на тлу Србије и друга у границама ондашње Турске империје. Без одговора и поузданијег историјског податка је и питање гашења манастира Рујно, а одговор на питање о гашењу манастира први је потражио почетком прошлог века Драгиша Лапчевић, и пише да је прочитао податак да су од 1567. године настали тешки дани за српске манастире у Турској, јер су, како је бележио, под нагомиланим насиљем, цркве и манастири напуштани, а онда су их Турци рушили, продавали материјал, и грађене су џамије, безистани и караван-сараји. У таквим приликама завршена је и историја манастира Рујно и његове штампарије. А о Четворојеванђељу насталом у тој штампарији, касније, доста су писали бројни зналци језика, историје и уметности. Вук Караџић је 1857. године написао:

«За мене је и за све Србе у данашњој кнежевини Србији најзнатније оно Јеванђеље што је штампано у Рујну, у нахији ужичкој. Знамења тог славног монастира сад никакова другог нема осим камена свете трпезе који као једини сведок свете цркве своје место чува. Говори се да је тај монастир величанстевно озидан и украшен био. Стубови по 2 и 3 фата дугачки, округли и аршин дебели од финог црвеног мермера налазе се сада у Ужицу у главној турској школи-медреси који се спомена ради чувају....» Милан Милићевић, историограф, две деценије касније писао је овако: «У старије време ужички округ имао је само две кнежине, кнежину Црну Гору и кнежину Рујно. Кад се идући од Мокре Горе путује кроз ту кнежину Рујно ка Ужицу, па се прође село Биоска онда лево остаје планина Поникве, а десно село Врутци, где извире топла вода. Код тог извора развалине су старог манастира Рујно, а унаоколо има много гробних каменова. Данас је то место зарасло у траву и путнику је тешко свраћати и наћи га, а некад је тамо кипио живот и родио се град који и данас сјајем обасјава време својега постојања. У том рујанском манастиру била је штампарија за српске књиге. Из те штампарије засад ми имамо једну књигу, Четворојеванђеље...» писао је 1893. године Милићевић, и додао: « У околини старог манастира Рујно и данас многи сељаци, па чак и жене и девојке знаду читати и говорити пословички, мада нису ишли у школу. Они уче један од другог, самоучки...


Извори: СРПСКИ КОД, Телеграф и Слобода - српска народна одбрана