Наш познати сликар је рођен 16. јуна 1859. у Вршцу, банатском граду у то време у оквирима Хабзбуршке монархије, која ће се убрзо потом, већ 1867, реорганизовати у двојну Аустро-Угарску монархију. Отац му се звао Стефан и био је православац по вероисповести, а мајка Ернестина, рођена Деот, била је католкиња. Син првенац родио им се годину дана по склапању брака. Крштен је у православној цркви и добио име Павел, а већ у породици су га прозвали Павле и Паја. Брат Светислав рођен је 1861, а Милан 1863. Мајка им је преминула 1863, и отац се већ наредне године поново оженио Маријом де Понти. У новом браку се родило још петоро деце, три сина и две кћерке. Многочлану породицу издржавао је отац, који се у младости бавио трговином, али је потом отворио фотографски атеље у центру Вршца. По завршетку основне школе Јовановић је уписао гимназију. Будући да се није одликовао марљивошћу, отац га исписује из трећег разреда гимназије и уводи у посао породичног фотографског атељеа.
У време Јовановићевог уписа на бечку Академију, она се налазила у новом здању на Шилеровом тргу, свечано отвореном у пролеће 1877. године. Предавало се према програму из 1872, реформисаном по узору на тада угледну дизелдорфску Академију ликовних уметности, што је мењало стари однос између студената и професора. Најважнија новост у програму било је увођење мајсторских класа мањих група студената окупљених око главног професора. Јовановић се уписао у класу историјског сликарства, коју је водио професор Кристијан Грипенкерл, о чему сведочи и потврда о успешно завршеном трогодишњем редовном школовању која му је издата 21. јула 1880. Током прве године студија, он подноси молбу Матици српској у Новом Саду за стипендију фонда Христифора Фифмана из Банатског Колмоша у висини од 300 форинти, али њу Матица додељује Урошу Предићу, нешто старијем студенту исте Академије. Наредне године, међутим, добио је другу, нешто скромнију Матичину стипендију из фонда Гаврила Романовића у висини од 200 форинти годишње, коју је примао од септембра 1879. до августа 1883. године.
На Грипенкерлову препоруку, Јовановић по завршетку основних студија исте године прелази у специјалну мајсторску класу професора Леополда Карла Милера. Он је водио класу за историјско сликарство, мада је углед и славу стекао оријенталним композицијама продаваним по галеријама широм Европе. У Милеровој мајсторској класи Јовановић је провео три године, између 1880. и 1883, што је пресудно утицало на његово уобличавање. На крају прве школске године, у Милеровој класи први пут излаже на завршној годишњој изложби композицију Рањени Црногорац и прима другу награду, која је подразумевала стипендију, што му је материјално омогућило даље школовање. Прву награду добијали су студенти завршне пете године; била је то такозвана Римска награда, која је обезбеђивала одлазак у Рим. На наредној завршној годишњој изложби, Јовановић излаже композиције Гуслар и Учи деда свог унука и поново заслужује награду и стипендију.
Јовановић је продавао своје слике већ током завршних година студија, посредством Миткеа, бечког трговца уметничким делима, добијајући за сваку од њих између 40 и 50 форинти. Била је то уобичајена пракса којој су прибегавали и други студенти бечке Академије. Професионалну сликарску каријеру започео је као двадесетчетворогодишњак, крајем 1883. У то време пред њим су постојале само две могућности. Једна од њих био је повратак у родни крај, што је примера ради, учинио Урош Предић. У том случају очекивала би га каријера регионалног сликара српске популације у двојној монархији, чија се потреба за сликарством током последњих деценија XИX века још увек сводила на религиозно сликарство. Грађанска класа је свој однос према сликарству исказивала наручивањем портрета и славских икона. Друга могућност била је останак у неком од европских уметничких центара и борба за каријеру академског уметника. Успеси и награде које је Јовановић освојио током последњих година школовања, као и личне амбиције, упутиле су га у овом правцу. У периоду између 1884. и 1939, он борави у главном у европским уметничким метрополама, пре свега Лондону, Минхену, Паризу и Бечу, а извесно време и у Будимпешти, градећи интернационалну каријеру европског академског сликара аристократских кругова.
У време завршетка школовања на бечкој Академији, овенчан наградом и стипендијом, долази у контакт са енглеским галеристом Томасом Валисом, и склапа уговор да слика за лондонску Галерију Френч, која је деловала све до 1917. године. Посредник је био његов професор Леоподд Карл Милер, који је пословно сарађивао са Валисом. Наредне године Јовановић је у истој галерији припремио изложбу коју је званична енглеска јавна критика позитивно оценила, шго му обезбеђује десетогодишњи уговор са Томасом Валисом. Према склопљеном уговору, требало је да слика теме из живота Црногораца, Херцеговаца и Албанаца, а изведене радове могао је да излаже само у Валисовој галерији. Посебну пажњу галеристи су поклањали младим, недовољно познатим сликарима. Њихове радове куповали су јевтиније, истовремено задовољавајући потребе потрошачке публике за новим и свежим делима. Сличан однос успоставља Валис са младим Јовановићем, о чему овај сведочи у својој аутобиографији. Њихова сарадња је трајала до 1889, када се Јовановић преселио у Париз и склопио нов уговор са угледнијим лондонским галеристом Артуром Тутом.
У педесет осмој години живота, 27. марта 1917, жени се Хермином Даубер, својим младим моделом и започиње нешто мирнији живот. Године Првог светског рата Јовановић је делом провео на поседу Дунђерских у Челареву, одуживши им се израдом репрезентативних портрета. Непосредно по завршетку рата планирао је да поново крене у Сједињене Америчке Државе, али до реализације плана није дошло, и сликар је наставио да живи у Бечу. Пред почетак Другог светског рата Јовановић прелази у Београд, у којем остаје наредних једанаест година. Током 1950, уметник се са супругом поново враћа у Беч, где остаје до смрти. У то време сликар улази у шесту деценију живота, и награде постају све ређе и скромније. Током 1931, за слику Муни у салону прима златну медаљу на изложби одржаној у бечком Уметничком дому. Коначно, 1954, поводом деведесет петог рођендана, прима Златну палму Друштва ликовних уметника у Бечу. Уметничко удружење Лада му, поводом избора за доживотног почасног председника, уручује ловоров венац 1953, а Савез ликовних уметника Југославије му шаље сребрни ловоров венац 1957. Била су то последња почасна признања добијена неколико година пред смрт. Преминуо је крајем новембра 1957. у деведесет осмој години живота. Његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у Алеји великана на Новом гробљу.
Сликарска каријера Паје Јовановића, сагледана према примљеним наградама и почастима била је веома успешна, посебно у првом периоду његовог јавног деловања. Након освојених награда на годишњим школским изложбама бечке Академије, следе признања на угледним европским и америчким изложбама. У Бечу 1898. излаже Борбу петлова и добија златну медаљу. На Светској изложби у Паризу излаже Крунисање цара Душана и осваја златну медаљу. Наредне године, француска влада га одликује за учешће на Светској издожби. Исте године у Бечу, добитник је златне медаље за композицију Женидба херцога Ферија IV Јелисаветом Хабзбуршком. На Светској изложби у Сент Луису, одржаној 1904, додељена му је сребрна медаља за композицију Фурор Теутоницус. На Деветој међународној издожби одржаној у Минхену 1905, прима златну медаљу за Портрет госпође Мирке. На Салону у Паризу 1906. добија сребрну медаљу, а наредне године, на истом Салону, награђен је изван конкуренције. На јубиларној изложби организованој у Бечу 1908. додељена му је почасна диплома Министарства за културу и обазовање Аустрије. Наредне године, на изложби у Салцбургу добија државну златну медаљу за композицију Фурор Теутоницус. На међународној издожби одржаној у Буенос Ајресу 1910, осваја прву награду за портрет Госпођа Кауфман. Документацију о освојеним наградама сликар је пажљиво чувао, захваљујући чему је њихов велики део касније доспео у његову заоставштину, и данас се чува у Музеју Паје Јовановићау Београду.
Извор: http://www.riznicasrpska.net
