Tekst je objavljen u LiBRE! časopisu broj 34.
Autor je Nikola Hardi.
Povod za pisanje članka
Svi smo se mi, kao novi korisnici slobodnog operativnog sistema našli u situaciji da nam je neko na forumu, četu ili nekom sličnom mestu predložio da instaliramo pojedine pakete kako bismo rešili svoje probleme. Još češće smo se našli u situaciji da i sami zaključimo da treba da instaliramo dodatni softver na naš sistem. Neiskusni korisnici, koji su do tada uglavnom koristili Majkrosoft Vindouz operativne sisteme, navikli su se da uputstva za instalaciju i softver traže širom interneta, ali u svetu slobodnog softvera to funkcioniše malo drugačije. Strogo i izričito vam savetujemo da softver
instalirate isključivo iz zvaničnih riznica, putem softverskog centra ili paket menadžera. Druge mogućnosti koje se nekada mogu tolerisati su instalacija pomoću odgovarajućih paketa ( . deb, . rpm ) ili dodavanjem riznica (recimo PPA u slučaju Ubuntua). Poslednja mogućnost kojoj možete da pribegnete je instaliranje iz izvornog koda. Softver instalirajte iz zvaničnih riznica ili repozitorijuma (eng. software repository), osim kada imate potrebe za specifičnom verzijom nekog parčeta softvera i znate šta tačno radite i koju odgovornost time preuzimate.
Riznice softvera i ostale čudne reči
Kada se softver instalira pomoću nekog upravljača paketa ( apt, yum, pacman, yaourt i emerge), preuzima se iz zvaničnih riznica. Riznice su mesta na internetu gde su smešteni softverski paketi koji su provereni, testirani i koji će sigurno raditi u vašem sistemu. Dakle, proces instaliranja na primeru Ubuntua izgleda ovako:
• Softverskim centrom ili drugim alatom se izvršava pretraga paketa koji su dostupni u riznicama;
• Izabrani paket se preuzima iz riznice, uključujući sve dodatne pakete koji su potrebni za njegov rad;
• Vrši se provera da li su svi paketi ispravno preuzeti, kako bi se izbeglo instaliranje neispravnih paketa;
• Vrši se provera autentičnosti preuzetih paketa, proverava se da li je odgovorno lice potpisalo paket koji je preuzet;
• Instaliraju se sve „zavisnosti” (paketi koji su neophodni za rad) i željeni paket;
• Svi paketi se dodaju na listu instaliranih paketa kako bi upravnik paketima mogao da vodi računa o njihovim verzijama i izvrši kasniju nadogradnju.
U prethodnim redovima je upotrebljeno nekoliko termina kao što su softverski centar, paket, potpis, upravnik paketima i drugi, koje je možda potrebno razjasniti.
