Linux od svog nastanka predstavlja pravi višekorisnički operativni sistem. Za razliku od „lažnih” višekorisničkih sistema iz tog vremena (recimo, ranih verzija Windowsa, gde se podrška za više korisnika svodila na trivijalnosti poput pamćenja izabrane pozadinske slike na desktopu za svakog korisnika), Unix kompatibilni sistemi podržavali su potpunu izolaciju korisničkih naloga. Svaki korisnik ima svoj lični folder i fajlove u svom vlasništvu, a više korisnika može biti prijavljeno na sistem istovremeno (lokalno ili preko mreže) i pokretati programe bez ometanja ostalih korisnika. Svi korisnički nalozi su „ograničenog” karaktera (nemaju pristup sistemskim fajlovima i podešavanjima) osim glavnog administratorskog naloga (takozvani „root” ili „super user”), koji ima apsolutne privilegije, uključujući mogućnost kreiranja i uklanjanja ostalih korisničkih naloga.
Zbog prirode takvog naloga, uputstva za sve sisteme koji su kompatibilni sa Unixom su još od ranih dana naglašavala da se „root” nalog ne koristi ni za šta drugo osim za povremene administratorske operacije, dok noviji sistemi (praksa koju je popularizovao Ubuntu Linux, a važi i za Mac OS X) podrazumevano nemaju definisanu lozinku za „root” nalog, čime je on efektivno onemogućen kako bi se sprečila veća šteta od strane korisnika koji je slučajno ili namerno sve vreme ulogovan kao „root” tokom rada na računaru.
