Rutiranje – U svakodnevnom životu često se srećemo sa mrežnim uređajem zvanim ruter (eng. router). Dobar deo nas zna da je osnovna funkcija rutera prosleđivanje, tj. rutiranje podataka do željenog odredišta. Zahvaljujući ovim uređajima, podaci mogu da stignu s jednog na drugi kraj sveta, veoma brzo i efikasno. Manji broj ljudi je upoznat sa načinom na koji ruteri obavljaju rutiranje podataka i procesima koji se odvijaju “ispod haube”. Ukoliko vas zanima šta je tabela rutiranja, šta su protokoli za rutiranje i kako rade, u ovom tekstu ćemo pokušati da damo objašnjenje – daćemo generalni opis tabele rutiranja i tri najzastupljenija protokola za rutiranje.
Tabela rutiranja
Primarna funkcija rutera je prosleđivanje paketa do mreže u kojoj se nalazi odredišna adresa. Da bi ovo bilo moguće ruteri koriste informacije sadržane u tabeli rutiranja (eng. routing table ). Tabela rutiranja predstavlja podatke pohranjene u RAM memoriji koji govore ruteru kako proslediti primljeni paket susednoj ili udaljenoj mreži. Osnovne informacije svakog zapisa u tabeli čine udaljena ili susedna mrežna IP adresa i interfejs rutera ili IP adresa susednog rutera preko kog se ova mreža može dosegnuti. Pojedinačni zapis u tabeli rutranja se naziva ruta (eng. route) . U tabeli se mogu naći nekoliko različitih tipova ruta. Statičkim rutama se nazivaju sve one rute koje se unose ručno od strane mrežnog administratora. Dinamičkim rutama se nazivaju sve rute koje su rezultat rada protokola za rutiranje. Pored statičkih i dinamičkih ruta, postoje i rute za direktno povezane mreže. Ove rute se automatski upisuju u tabelu nakon uspešnog povezivanja interfejsa rutera sa interfejsom susednog rutera. Obično u tabeli za rutiranje, ispred ruta za direktno povezane mreže stoji oznaka C (eng. connected) , a ispred statičkih ruta stoji oznaka S (eng. static) . Za dinamičke rute se koristi oznaka u zavisnosti od kog protokola za rutiranje je ruta naučena. Tako je na primer za RIP protokol oznaka R , za EIGRP oznaka D i EX , za OSPF oznaka O i za BGP oznaka B .
Na slici 1. dat je primer sa četiri mreže (192.168.1.0/24, 192.168.2.0/24, 192.168.3.0/24 i 192.168.4.0/24) i dva rutera (R1 i R2). Ukoliko na ruteru R1 izvršimo komandu show ip route dobićemo prikaz aktivnih ruta. Ruter zna da su mreže 192.168.1.0/24 i 192.168.2.0/24 direktno povezane i prosleđivanje svih paketa namenjenih ovim mrežama se vrši preko interfejsa Fa0/0 i S0/0/0 respektivno. Ispred ovih ruta naravno postoji oznaka C . Pored ovih ruta u mreži postoji statička ruta sa oznakom S koja govori ruteru R1 kako da prosledi pakete koji su usmereni ka mreži 192.168.3.0 /24. Drugim rečima ova ruta govori ruteru da se mreža 192.168.3.0/24 može dosegnuti uz pomoć interfejsa rutera R2 koji se nalazi na mreži192.168.2.0/24 i ima IP adresu 192.168.2.2. U terminologiji rutiranja ovo se zove sledeći skok (eng. next-hop) . Next-hop predstavlja interfejs susednog rutera koji pomaže u procesu rutiranja.
