U junskom broju Sveta Kompjutera, objavljen je tekst Slackware & Debian, sa podnaslovom Dvadeset godina kasnije. Kao i uvek, preporučujemo redovno čitanje rubrike Laki Pingvini.
Na pitanje „koji je bio prvi javno dostupan operativni sistem sa Linux kernelom?” (ono što danas nazivamo Linux distribucija), mnogi poznavaoci odgovoriće da je to Softlanding Linux System. Istina je da je SLS bio „tek” treći GNU/Linux koji je mogao da se instalira na računar. Prethodili su mu projekti MMC Interim Linux i Texas A&M University Linux. Ono zbog čega je SLS ostao dobro upamćen, za razliku od dva prethodnika, jeste to što je poslužio kao direktna inspiracija za nastanak distribucija Slackwarei Debian, najdugovečnijih operativnih sistema sa Linux jezgrom koji se i danas aktivno razvijaju. Slackware je nastao kao nadogradnja SLS-a (odnosno ispravkom grešaka, automatizacijom instalacionog postupka i ubacivanjem novije verzije kernela), dok je Debian sastavljen samostalno, kao posledica autorovog nezadovoljstva opštim greškama i neizbrušenošću SLS-a.
Zanimljivo je pogledati kako se ova dva projekta drže dvadeset godina od nastanka. Debian ne samo da i dalje postoji, već je vrlo primetan na dva fronta. Kada su u pitanju besplatne Linux distribucije u serverskim vodama (dakle ne računamo Red Hat Enterprise i ostale komercijalne sisteme), Debian se smenjuje sa CentOS-om. Naravno, razne Unix varijante (uključujući FreeBSD) i dalje dominiraju, ali je Debian najčešće prvi kada su u pitanju besplatna rešenja. Što se tiče desktop tržišta, ma koliko ono bilo malo za operativne sisteme zasnovane na Linuxu, Ubuntu i Mint su svakako najpoznatiji, a oni su direktni derivati Debiana i svaka nova verzija nastaje na osnovu određenog Debian snapshota. Ono što je zanimljivo jeste organizacija projekta Debian – postoji striktna hijerarhijska struktura, vođe projekta se biraju na nekoliko godina, a dosta ljudi svojim doprinosima pokriva razne aspekte sistema. Zato se čitava stvar razvija prilično ozbiljno, uprkos tome što veliki broj učesnika to radi u slobodno vreme ili iz indirektne koristi (recimo, da bi pojačalo svoj CV).
Sa Slackware-om je druga priča. Iako i dalje vrlo upotrebljiva i pouzdana, ova distribucija suštinski se nije pomakla u odnosu na period od pre 10-15 godina. Za Slackware je uvek važilo da se radi o konzervativnom sistemu sa apsolutnim minimumom prilagođavanja od strane autora, pa je softver koji se dobija na instalacionom disku praktično isti kao kada biste lično preuzeli izvorni kod i samostalno kompajlirali. Međutim, sve odluke su i dalje u rukama jednog čoveka i osnivača projekta Patrika Volkerdinga (Patrick Volkerding) pa zato neka rešenja umeju da budu u najmanju ruku zanimljiva (recimo, podrazumevani bootloader i dalje je LILO, a ne GRUB). U pojedinim verzijama su se dešavali krupni rezovi (npr. kompletno izbacivanje GNOME okruženja sa instalacionih diskova) bez konsultacije publike, što se ne bi tek tako desilo kod Debiana, gde se sve bitnije odluke donose glasanjem. Slackware je takođe nekoliko godina kasnio za drugim distribucijama što se tiče zvanične x86_64 verzije i verovatno bi tako ostalo do daljeg da nije postalo uobičajeno imati četiri ili više gigabajta RAM-a u kućnim računarima. Čovek koji je sastavio 64-bitno x86 izdanje sada je i „zvanično” u nezvaničnom timu koji se sastoji od desetak članova. Podsetimo, Debian standardno podržava najmanje osam procesorskih arhitektura.
Debian se oslanja na superiorni APT sistem instalacije paketa i automatskog razrešavanja međuzavisnosti. Naravno, sve .deb pakete za distribuciju neko treba prethodno da pripremi, pa ne postoji stoprocentna garancija da će baš svaki paket koji instalirate savršeno da se slaže s ostalima, ali se u praksi nadogradnja, instaliranje i uklanjanje softvera na Debianu svode na nekoliko komandi i drastično manje potrošenog vremena, što ide u prilog manje iskusnim administratorima. Doduše, zbog sistema razrešavanja međuzavisnosti, nije retkost da posle uklanjanja većih softverskih paketa ostanu razni „repovi” u vidu paketa koje ne koristi nijedan drugi softver, ali se to sve rešava i čisti pomenutim APT sistemom. Naposletku, Debian se u verziji 6 za x86 i x86_64 platforme isporučuje na osam DVD-ova (što će reći, gotovo 35 GB) prekompajliranog softvera koji se jednostavno instalira. Kod Slackware-a se dobija tek nepun DVD, pa sve što vam je potrebno a da nije zvanično spakovao i testirao Volkerding i ekipa morate ručno da kompajlirate ili potražite po nezvaničnim repozitorijumima. Svakako, Slackware se najčešće koristi u vrlo konkretnim scenarijima i sa proverenim softverom, ali sa mogućnostima Debiana na ovom polju ne može da se poredi, čak i uz sve teorijske nedaće koje sistem sa automatskim razrešavanjem međuzavisnosti može da proizvede.
